ŽARAČKA PLANINA Vrh Bandera

Teci, teci, Ibar vodo,

Po planini tvojoj,

Ja sam juče hod*o.

Kažu da je Žaračkla planina skrivena od ljudi, ali nije skrivena od planninara. Otkrili smo je, svi mi koji smo je prvi put videli. Malo nas je zbunio njen kum, otkud naziv Žaračka?

U prevodu na jezik moga sela, ona se zove Kukač planina. Ali ime nam nikada nije bilo bitno, važno je hodati, razgledati, udisati i uzdisati. Neočekivano, juče nas je na stazi bilo više od 50, i to iz sedam planinrskih društava: Gvozdac, Kablar, Gora, Radočelo, Ljukten, Pobeda i Kamenac.

Iz Čačka smo krenuli od lokomotive, one starice u kojoj odavno nije goreo ugalj. Gori samo naša želja da se što češće kod nje skupljamo u odlasku i povratku. Kao voda Morave, tekli smo i mi do Ibra, a onda uz njega prateći minibus Gore. Dobar Ibarski put sa ponekim odronjenim kamenom pokazuje nam da ni planine na miruju, viškove šalju u doline. Da nemamo kalendar, ne bismo znali u kom smo godišnjem dobu, nigde snega. I tako stižemo u varošicu Ušće čije je ime lako prepoznati. Ovoga puta nećemo do Studenice, idemo ka Studenoj planini. Toplo je, nema insekata ali nam nešto zuji iznad glava, Zuji ono što pokreće ljudski mozak – dron, zahvaljujući TV Galaksija, čija će dva člana sa nama krenuti u brda. Tako nam je dron cvrkutao na startu, a neki novi će verovatno zameniti vodiče, neće im trebati obuka ni licenca. Ko zna, možda će nam jednoga dana ugrađivati čipove u glavu, pa će nas oni zahvaljujući Tesli voditi kroz planine, a možda i kroz život. Reč brda me reč vraća u detinjstvo, kada su mojim šorom u proleće prolazili zlatiborski trgovci, iz čijeg se planinskog grla orilo „brda, brda“. To mi je obogatilo rečnik, nihova brda su delovi razboja ručno proizvedeni za ručno tkanje na razbojima. Tih brda više nema, nema ni razboja, ni tkalja, stigli su Kinezi sa nihovim tkaljama.

Posle Cicinog slano-slatkog čašćavanja za odlazak u penziju, lagano hodamo pored pruge, prelazimo je bezbedno, rat je razredio vozove. Moramo preći i Ibarsku, sa puno opreznosti. Uspeli smo, šumskim putem idemo uz vodu potoka Radovac. Zanimljiv natpis „Lepša staza“ vuče nas uz strminu, kojom ide i evropska staza, koja nije čekala da „uđemo“ u Evropu, planinari su u boljoj kondiciji i brži od političara. Provlačimo se kroz šiblje, izlazimo na kamenite delove sa onom travom kojom se brzo stiže u dolinu, naročito ako je vlažna. Kržljavi borići kao da se bore sa klekom za životni prostor, a mi sve više gazimo po iglicama, hrastina je na nekim drugim prostorima. Što se više penjemo to se više šire vidici, od doline Ibra do vrhova bregova i planina. A tamo vidimo u kome smo godišnjem dobu, bele se jele i ostalo drveće okruženo nepokošenim livadama. Prelazimo šumski put i stižemo do Bačija i Jovanove kolibe, ali ne one sa jednakokrakim stranama. Ova je moderna, krov, ima vrata, ogledalo i ko zna šta sve unutra, hvala Jovanu. Na prostoru smo sa šljivicima i mekanom, odavno nekošenom travom. Nećemo ostati željni ni dobre borovine, posle koje izlazimo na golemi livadski prostor sa crvenim klekama, kamenjem i snegom. Lepota ovoga prostora su otvoreni predeli sa kojih na sve strane vidimo planine i brda kojima ne znamo imena, mnogo ih je. Njima samo znaju imena meštani, ona su Jovanova, Petrova, Markova i ko zna čija još. Imena su dobili od planinki, kako bi znale gde da traže izgubljena stada. Evo nas, posle nekih šest kilometara stopala su nam na onom završnom kamenu do koga smo stigli zahvaljujući našim vodičima, Radi i Dejanu, ali i crveno belim markacijama. Sa ramena skidamo rančeve, nekada su skidali kose, vadimo hranu i piće, nekada su vadili bruseve. Sunce nas miluje, zvuke otkivanja kosa zamenila je pesma Gorinog planinara i naše čavrljanje. Da nije znoja, koji se hladi hledeći tela, ko zna koliko dugo bi ostali da razgledamo okolinu od Kopaonika do Radočela dva puta po 180 stepeni. Vraćamo se Dolini jorgovana, ali novom stazom koja će nam obogatiti utiske i sve je tako lepo do zvuka mehaničkih konja koji nas dočekuju sa nihovim naftnim ostacima. Kraj nam je u restoranu Dolina Ibra, pokvašen pivom i ostalim zadovoljstvima. Iako je neradni dan, imali smo sreće da danas nismo čuli pucnje, samo smo videli jednoga zeku zbunjenog, trčao je sa jednog kraja na drugi u čuđenju što današnji lovci puške pobijaju u zemlju. Na njegovu sreću, a i našu! Tih trinaest kilometara smo danas prešli uz oko 800 metara uspona i toliko silaska.

Bato Radovanović

 

  • 01-logoca
  • 02-TALIJA
  • 03-Tetragon
  • 04-BExport
  • 05-ZENES
  • 06-cacanska-banka-v
  • 07-alti
  • 08-logodom
  • 09-LOGOINTERSP
  • 10_talia_photo