DNEVNIK: februar 2013. god.

03. februar: Kablar

Kiša, koja je padala čitavu noć, doprinela je da mnogi ,,sigurni,, učesnici u poslednjem času odustanu od planirane akcije na Kotlenik. Devetoro najupornijih na stanici donosi odluku da ova akcija, poznata po deonicama sa velikim blatom, sačeka neko lepše vreme, a da se ipak današnji dan bar delimično iskoristi. U tom cilju, sopstvenim prevozom, praćeni kišom odlaze do Ovčar banje.

 

Uz kafu pada dogovor da se izađe na Kablar ali opet zbog vremena, blata i mokrih stena, nekom ,,mirnijom,, stazom. Kiša i dalje pada, međutim čini se da će se obistiniti prognoza i da će prestati. Ispred 9 sati kreće se ,,četvorkom,, i čim se malo odmaklo uzbrdo, odmah iznad Ilinja, kiša prelazi u sitan sneg. I tako sve do vrha (885m), gde konačno prestaje da pada. Mutno vreme kvari doživljaj, ali dobro je da nema vetra i nije previše hladno, tako da je zadržavanje na vrhu oko pola sata. Par planinara odlazi na vidikovac sa koga se samo naziru meandri Morave.

Povratak takođe sigurnom varijantom, trojkom, do našeg planinarskog doma, pa asfaltom do Vidoja. Sve je bilo gotovo u 13 časova.

Dužina staze 12 km, visinska razlika pri usponu oko 500m.

09. februar: Ovčar banja - Debela gora

Akcija je izvedena uz učešće 20 planinara koji su, uglavnom sopstvenim prevozom, stigli do polazne tačke u Ovčar banji. Zahvaljujući ljubaznosti čuvara prlazimo branu i idući uz Moravu, prvo stižemo do Kađenice.

Ova crkva – pećina podseća na žrtve iz vremena Hadži -  Prodanove bune, kada su Turci pronašli zbeg i zapalili vatru na ulazu u pećinu. Od 1936. godine dva sarkofaga čuvaju kosti postradalih. Vraćamo se par stotina metara unazad i, kod polusrušenog bunkera, ulazimo na stazu br. 6.

Počinjemo uspon po nešto strmijem terenu, kroz šumu, sve vreme praćeni sitnim snegom. Sat kasnije izlazimo na vidikovac sa koga se, kada je vreme lepo, vide Jelen do, Loret, Orovica, deo toka Morave… Sada se sve to samo naslućuje, i od fotografisanja i lepog pogleda, na koje smo navikli kada dođemo ovde, nema ništa. Još malo napora i nešto pre 11 sati izlazimo na Branojevac (792m), najvišu tačku današnjeg uspona. Sneg i dalje pada, ali vreme je prijatno.

Silazimo lagano, nastavljajući ,,šesticom,, - prvo seoskim putem, zatim kroz šumu i na kraju niz Banjski potok. Malo pre 13 časova stižemo na polaznu tačku. Prešli smo 12 km, uz visinsku razliku od 600 metara.

U Čačku smo u 14:00.

15. februar:  Jelica (Trnava – Gradina)

Vreme je danima slično, prognoze svakodnevno najavljuju padavine. Ipak, na Sretenje, ponovo praćeni sitnom kišom i izmaglicom, krenuli smo od manastira Blagoveštenje u Trnavi na još jednu pešačku turu po Jelici.

Prvo blatnjavim, šumskim putem uz Trnavsku reku, zatim preko Crkvenog dola, uz stalni uspon , dolazimo do Malog visa. Predeo je sada potpuno pod snegom, prijatnije je za hodanje. Još jedan uspon i dolazimo na Vetrinje (869m). Tu izlazimo na venac, kojim lagano stižemo do arheološkog nalazišta Gradina (846m). Magla je prisutna sve vreme, vidljivost je tridesetak metara, ništa od pogleda na grad. Fotografišemo tek reda radi.

U povratku preko Velikog visa (828m), Medveđe jaruge, visa Drenjak (845m) i Savine stope, posle nepunih pet sati stižemo na polaznu tačku. Akcija je završena u 13 časova uz učešće 16 planinara, koji su prešli 16 km, i savladali visinsku razliku od 880 metara.

17. februar:  Zlakusa – Drežnička Gradina

Ovu akciju izveli smo zahvaljujući našim drugarima iz PD ,,Rujno,, - Užice.

Tridesetoro planinara našeg društva i trinaestoro Užičana oko 09:00 krenulo je sa polazne tačke, etno parka Terzića avlija. Kiša samo što nije.  Vodič Ivo Obućna odabrao je stazu br. 2. Prvo asfaltnim, seoskim, putem potom makadamom, ne uspevajući baš uvek da izbegenmo blato, stižemo na vidikovac Karadžina stena (541m). Ispod nas selo Potpeće, desno put ka Užicu, i to je sve. Okolni visovi i ravnica oko Đetinje su u magli, dakle dan gotovo istovetan kao svi ovog februara. Dobro je da još ništa ne pada. Nema razloga za duže zadržavanje i nastavljamo dalje.

Ubrzo ulazimo na veoma lepu, nešto strmiju šumsku stazu, kojom počinjemo ozbiljniji uspon. Staza je, kao uostalom i druge, koje smo u prolazu mogli da  uočimo, izuzetno obeležena najviše zahvaljujući upravo Užičanima, koji su ih remarkirali prošle godine. Nešto ravnijim predelom stižemo do zaseoka Markovići, odakle ponovo počinje uspon. Na vrh Drežnička Gradina (931m) stižemo u podne. Tu je velika kamena piramida na kojoj je spomen ploča izginulim partizanima. U podnožje silazimo takođe jednom zanimljivom stazom do sela Potpeće, nedaleko od impresivnog, ulaznog portala Potpećke pećine. Najveći pećinski ulaz u Srbiji, izdubljen u krečnjačkoj litici, ima oblik potkovice. Visok je 50, a širok od 12 do 22 metra. Ispred pećine dva vrela, koja sa tokom koji izlazi iz same pećine čine rečicu Petnicu, pritoku Đetinje. Nažalost, pećina je zatvorena. Može se samo do prvog, početnog, dela, zvanog Tavan.

Asfaltom kroz selo, posle pređenih 14 km, savladavši ukupno oko 800 metara visine, u Terzića avliju stižemo nešto posle 14 sati. Odmor pored tople peći, uz omiljeni napitak prijao je svima. Prema ranijem dogovoru usledio je ručak koji, po mišljenju većine planinara, nije bio takav da bismo nekom preporučili da zbog toga svrati ovde.

Pozdavili smo se sa Užičanima uz zahvalnost i dogovor da se ove godine još koji put družimo. U Čačku smo nešto posle 16 časova.

23. februar:

Izveli smo 17. Zimski uspon na Trem, o čemu je objavljen poseban izveštaj. Samo još napomena da je učestvovalo 20 planinara, koji su prepešačili 17 km, uz visinsku razliku pri usponu od 1000m.

Miroslav Bogdanović